Prezime posle braka: Lični izbor između tradicije i identiteta

Odluka kako ćete se zvati nakon stupanja u brak jedna je od onih koja, naizgled jednostavna, otvara čitav lavirint ličnih osećanja, porodičnih očekivanja i društvenih normi. Da li zadržati svoje devojačko prezime, uzeti muževljevo, dodati ga na svoje ili pak izabrati neku potpuno drugu kombinaciju? Iza ove, za neke, formalnosti, krije se duboka priča o identitetu, pripadnosti, ljubavi i slobodi izbora.

Razgovori na forumima i u svakodnevnom životu otkrivaju da je ova tema i dalje izuzetno živa i često kontroverzna. Dok neki smatraju da je uzimanje muževljevog prezimena prirodan nastavak tradicije i simbol stvaranja nove zajednice, drugi to vide kao zastareli običaj koji ne poštuje ženinu ličnu istoriju i dostignuća. Suština nije u samom izboru, već u slobodi da se taj izbor donese bez pritiska i osuda.

Glasovi iz života: Šta kažu oni koji su se već odlučili?

Kroz bezbroj iskustava koja ljudi dele, jasno se oslikava šarolikost motiva i emocionalnih pozadina.

Jedna učesnica diskusije ističe: "Ja ću biti onaj ko zadržava svoje i dodaje muževljevo. Odavno sam razmišljala o tome i on nema problem s tim." Za nju, ova kombinacija predstavlja povezivanje dve porodice, dva identiteta u jednu celinu. Međutim, čak i u takvoj, naizgled harmoničnoj situaciji, mogu se pojaviti neugodni komentari iz okoline, poput saljivog pitanja buduće svekrve: "Jel to naše prezime ne valja?", na šta je mlada odgovorila: "Valja, pa ga zato dodajem."

Sa druge strane, prisutna je i snažna želja da se zadrži celokupni lični identitet. "Prezime je deo ženinog identiteta, isto kao i identiteta muškarca. Njemu njegovo prezime niko ne dira," primećuje jedna od sagovornica. Ovde se suočavamo sa pitanjem zašto se od žene očekuje da tako lako odbaci deo sebe koji je nosila ceo život, dok se od muškarca ne očekuje nikakva promena. Mnoge žene koje su postigle uspehe u karijeri pod svojim devojačkim prezimenom posebno se teško odlučuju na njegovu promenu, jer se ono poistovećuje sa njihovim profesionalnim "brendom".

Tradicija naspram lične slobode: Nepisana pravila i pritisak okoline

Pritisak tradicije je ogroman. Često se podrazumeva da će mlada "normalno" uzeti mladoženjino prezime. Aplauz svatova na samom venčanju kada se to izjavi postaje društveni ritual koji potvrđuje tu normu. Suprotno, ako mlada izjavi da zadržava svoje ili dodaje mladoženjino, reakcije mogu biti drugačije - od začuđenja do otvorenog negodovanja. Pričaju se priče o gostima koji su zviždali na venčanju, što govori o duboko ukorenjenim i netolerantnim stavovima dela društva.

Kao što jedna učesnica kaže: "Bez preterivanja, da sam se našla u takvoj situaciji... svi do poslednjeg gosta bi leteli iz sale." Ovakva netrpeljivost prema tuđem, zakonski garantovanom izboru, otkriva koliko je puta do lične autonomije još uvek dug.

Interesantno je da se čak i službenici u matičnim službama ponekad ponašaju kao da je jedina moguća opcija da žena uzme muževljevo prezime, ne pružajući punu informaciju o svim zakonskim mogućnostima, što dodatno otežava donošenje svesne odluke.

Muški glasovi: Očekivanja, želje i podrška

U diskusiji se čuju i muški stavovi, koji variraju od veoma tradicionalnih do potpuno podržavajućih. Jedan sagovornik iznosi mišljenje: "Za mene je normalno da žena uzme muževljevo prezime, kao što je normalno da se devojčice igraju lutkama." On to vidi kao logičan atribut formiranja porodice kao jedinstvene ćelije društva. Drugi, pak, naprednije shvataju da je to isključivo ženina odluka: "Kada bi moja buduća žena izrazila želju da zadrži samo svoje prezime, uopšte ne bih imao ništa protiv."

Postoje, nažalost, i slučajevi otvorenog pritiska ili ucenjivanja, gde muškarac stavlja uslov pred venčanje. Jedna mlada je podelila teško iskustvo: "Nedelju dana pre svadbe on je rekao da ni po koju cenu ne pristaje da njegovo prezime bude 'prilepak' i da želi da imam samo njegovo prezime, inace se ne moramo venčati." Takve situacije otkrivaju da se problem prezimena može pretvoriti u test jednakosti i poštovanja u vezi.

Deca: Najčešće nedoumice i "produženje loze"

Pitanje prezimena dece dodatno komplikuje odluku. Tradicionalno, deca nose očevo prezime. Međutim, zakon dozvoljava i druge opcije - mogu nositi oba prezimena (majčino i očevo). Ovo otvara novo polje za dogovor, ali i za potencijalne sukobe i nedoumice.

Čest argument za zadržavanje devojačkog prezimena jeste da je žena "jedinica" i da će se njeno prezime "ugasiti". Međutim, kako primećuje jedna od učesnica: "Prezime se ne gasi njenom udajom... svakako njena deca ne bi nosila njeno prezime." S druge strane, emotivna vezanost za prezime i želja da se ono "prenese" dalje je sasvim legitimna, kao i svaki drugi lični razlog.

Zabrinutost da će se dete sa dva prezimena ili sa majčinim prezimenom suočiti sa zadirkivanjem u školi je realna, ali takođe govori o širem društvenom problemu netolerancije prema bilo kakvoj drugačijosti. Kako jedna majka kaže: "Vala našoj neće smetati jer će biti vaspitavani tako da je ok 'strčati' i biti svoj."

Praktične smetnje i birokratija: Realnost koja menja planove

Osim emotivnih, tu su i čisto praktični razlozi. Promena prezimena podrazumeva zamenu svih ličnih dokumenata - lične karte, vozačke dozvole, pasoša, bankovnih računa, diploma, sertifikata... Ovo može biti dugotrajan, skup i izuzetno naporan birokratski proces. Mnoge žene se zbog ovoga odlučuju da zadrže svoje prezime ili da sa promenom sačekaju da im dokumenti isteknu.

Neke se pak suočavaju sa time da ih u profesionalnom okruženju i dalje oslovljavaju starim prezimenom, jer su tako poznate, što stvara dodatnu konfuziju.

Zaključak: S na sebe se vrati i od sebe kreni uvek

Kroz sve ove priče i argumente provlači se jedna jasna nit. Odluka o prezimenu je, pre svega, lična i intimna. Treba da bude plod autentične želje, a ne straha od osude, želje da se udovolji drugima ili slepog poštovanja tradicije. Kao što je jedna od sagovornica rekla: "Ne mozemo biti toliko sebični i svojeglavi pa da nas baš briga sta drugi misle?" - a možda baš i možemo, kada je reč o nečemu što definiše ko smo.

Važno je da se parovi o ovoj temi otvoreno razgovaraju pre venčanja, da saznaju svoje zakonske mogućnosti i da donesu odluku koja odražava njihove vrednosti i dogovor. Brak bi trebalo da bude savez dveju ravnopravnih individua koje se poštuju. Ako je to temelj, onda će i odluka o prezimenu, ma kakva bila, biti doneta uz međusobno poštovanje.

Na kraju, možda je najvažnije zapamtiti da prezime nije mera ljubavi, vernosti ili uspeha braka. Ljubav, poštovanje i zajedništvo grade se svakodnevnim postupcima, a ne slovima u ličnoj karti. Kao što jedan citat iz diskusije lepo sumira: "Ljubav treba da bude obostrana. Ljubav je međusobno poštovanje. U ljubavi nema podrazumevanja običaja ni tradicije. U ljubavi nema bitnije osobe. Sve drugo je jednostrana ljubav."

Dakle, bez obzira da li odlučite da zadržite, dodate ili promenite svoje prezime, neka ta odluka bude vaša - doneta slobodno, iz srca i sa ponosom na put koji ste prešli i onaj koji pred vama stoji.